Ako imate poštovanje i divljenje, imate sve, da jedan odnos funkcioniše beskrajno dobro, divno, božanski. Bilo koji odnos, između bilo koje dvoje ljudi, a naročito je važno u partnerskim tj. ljubavnim ili supružničkim odnosima. Bez obzira da li je dvoje rešilo da svom odnosu pridoda zakonsku ili religijsku ceremoniju, ako dvoje živi zajedno oni već jesu supružnici. Lepa reč supružnik. Lično me asocira da se jedno pruža na ono drugo. Da se dvoje nadopunjuju. Asocira na beskonačnost.
Ali da bi ta beskonačnost bila kvalitetna, ispunjena dobrim, neophodno je da postoji poštovanje i divljenje.
A šta je to što treba znati ispoštovati? Na prvom mestu osećanja druge osobe. Ako je jedno veselo a drugo nije, nervozno je, ispoštujte jedno drugo. Veselost ne treba da pojača nervozu druge osobe. Možete je pokušati razveseliti jednom, pa i dva puta. Ali ako vidite da to ne deluje, ostavite drugu osobu da se sama smiri. Neki prosto moraju tako, sami da razreše da bi za vas bili kvalitetni. Sa druge strane, nervozna/neraspoložena osoba ne treba da ugrožava veselost svoje osobe, već je sasvim zdravo reći: “Hej nisam u elementu sada, danas.” I valja se povući, proraditi to sam sa sobom pa se pojaviti svojoj osobi u dobrom elementu. I to je posebno važno ako vaša osoba nije ničim uzrokovala vaše negativno raspoloženje. Ako pak jeste, opet se valja umiriti pa onda iskomunicirati. Izraziti to što vas muči, tišti, i zajednički naći rešenje ako je moguće. Nekad jeste. Zapravo često jeste. Nekad druga osoba ne razume neka vaša ponašanja, razmišljanja pa ako se iskomunicira sledeći put može ispoštovati, ako zna šta treba da ispoštuje. Ne čitaju svi misli.
Ako pak postoje prevelike razlike, pa zbog toga i očekivanja da će se osoba promeniti, verujte da neće. A i ne morate mi verovati, i sami znate da neće. Niko se nikad nije menjao zbog drugih već zbog sebe. Možemo usvojiti od nekoga nešto, ili neko nešto od nas, ali samo ako vidimo da nam to benefituje, u suprotnom nećemo. Ima ljudi koji će menjati nešto svoje da bi bili bolji drugima, da im se više svideli, ali onda nastupa očekivanje da će i ta druga osoba da svoje nešto promeni. Ali pogrešno je menjati nešto da bismo se dopali drugome, a još pogrešnije je da očekujemo da će neko to učiniti zbog nas. I tada treba ispoštovati drugu osobu, pa i sebe samog, i ako nešto ne ide, razići se. Naravno, ne mislim na prvi mali problemčić da treba dići sidro, već prosto ne gurati nešto što nema smisla gurati. Ne može se od traktora očekivati da ima performanse automobila, niti obrnuto. Pa ako želite traktor, a pored vas je automobil, džabe gubite vreme. Auto neće moći preko plodne oranice. Traktor neće leteti autoputem. Prosto, jedno se neće transformisati u ono drugo.
Treba znati prepoznati težnje druge osobe i njih takođe ispoštovati i podržati. Ako se kose sa vašim uverenjima i težnjama, opet nema potrebe ubeđivati drugu osobu da je na pogrešnom putu, ili da ima pogrešan sistem vrednosti ili bilo šta slično tome, jer nema. Ima svoje vrednosti i za nju su ispravne. A onom kome ne odgovara potraži sebi slično. Tako je i najjednostavnije. “Slično se sličnom raduje.” Uvek bilo, uvek biće.
Ispoštovati potrebu za tišinom. Vama se možda priča, ili radi nešto u dvoje, ali vaša osoba ima potrebu za mirom, tišinom, meditacijom ili nečim drugim. To ne znači da vas osoba u tom trenutku manje voli, samo sluša svoje potrebe i zadovoljava ih. Jer, kad je vašoj osobi dobro, dobro će biti i vama.
Ako je vašoj osobi nešto od izuzetne važnosti, u šta želi da uključi i vas, i to treba ispoštovati, naročito ako se nije poklopilo da baš u tom trenutku imate različite stvari od izuzetne važnosti. Sreća vaše osobe je i vaša sreća.
Divljenje – ekstremno važno za svaki odnos.
Diviti se svakom i najmanjem kvalitetu kod vaše osobe. Pohvaliti je redovno za svaku i najmanju sitnicu, jer sitnice život čine. I svaki dan kao da je prvi put. Obratiti pažnju na sva mala delovanja u vašem smeru, na svu količinu dobre pažnje koju vam poklanja, trud, vreme, sve što čini za vas. Nekad je to samo potreba da vas nasmeje, razveseli. Lako je biti u fokusu na to šta vam smeta kod nekoga, i šta se ne sviđa dragom umu, ali nekad je to nešto zaista nebitno, i ako mu se ne priroda previše pažnje, to prosto nestane iz vidokruga, prestane da smeta i ometa, jer postoji prihvatanje druge osobe. Nekad postoji mnogo toga što vam se ne sviđa, ali se onda i to prihvati i produži se sa ljubavlju dalje.
Diviti se svakom vašem zajedničkom trenutku, diviti se Životu, Bogu, na načinu kako sve lepo aranžira za vas, i kroz to divljenje se i zahvaljivati, živeti u zahvalnosti.
Kada imamo poštovanje i divljenje, tu je i poverenje, a onda je neminovno da imamo i ljubav. Ili nemamo mi nju, već ona ima nas. I onda kada imamo ljubav imamo sve.
Kad je ono pravo, onda samo teče, sve ide lagano, sve se namešta samo od sebe. Nema histerične radosti, već jedna lepota dubine odnosa koji se dešava spontano. Deluje kao slučajnost, ali nikad nije. Uvek je po sredi božanska intervencija.
I kada slušate osećaj, uvek ste na dobrom putu, jer osećaj je nepogrešiv. A um može naći hiljadu razloga zašto ne i zašto da. Može baciti u zabunu. Može delovati da je idealno dok osećaj govori da nije. Može se um i opirati dok osećaj vodi u pravom smeru. Intucija, glas Boga, uvek jasno vodi one koji se prepuste.
I kad se neko divi vama, nama, to ne govori mnogo o nama, nego o toj osobi i njenoj sposobnosti da vidi, da prepozna. I eto još jednog razloga za zahvalnost. Zahvalni ljudi su srećni ljudi. 😉
S ljubavlju,
Anisha.
