Седех поред тврђаве у Бања Луци испод једног дивног дрвета. Двоје пријатеља је отишло да се прошета, а мени се само тиховало у тој градској буци. И онда је кренула мисао о супериорности и њеном правом значењу.
Бити супериорнији не значи демонстрацију силе, већ имати већу одговорност. Па тако људска врста која себе сматра свесним бићима, најинтелигентнијим бићима на планети, а има и оних који мисле и у читавом космосу, има самим тим и већу одговорност у односу на остале врсте.
Има одговорност према свом животу, према планети, према слабијима од себе.
Има одговорност да чува све воде планете, наместо што фекалије избацује у реке, мора и океане.
Има одговорност да престане да производи пластичну амбалажу и да се бави рециклажом стаклене на пример.
Има одговорност да не сече шуме ако нема план садње.
Има одговорност да престане да убија животиње ради спорта, исхране, одеће.
Има одговорност да престане да производи оружје.
Има одговорност да престане да се свађа око религије, нације, територије.
Има одговорност да доведе пијаћу воду тамо где је нема.
Има одговорност да у сваком тренутку напредује, да је свет сваким даном све лепши и бољи за све који у њему живе.
Има одговорност да мења погрешна уверења и да престане да их преноси на будућа поколења.
А да би све то и много више од тога могла чинити, има одговорност да се пробуди. Не можемо се сматрати свеснима, ако смо како рече Владика Николај, у књизи Молитве на језеру, “мртви који ходају”.
Мир и Радост свима и Светлост свету.
С љубављу,
Аниша.
