Kакав леп развој догађаја данас. Прво одем да потражим тату да видим јел наместио нови грејач за бојлер. Јуче сам се купала на заливање. 😉 Налазим га у подруму, прави паузу, и говори ми да је наместио раније десет таквих грејача и да овај не може да убаци. И још каже да је то посао од десет минута, а он се мучи од јуче поподне. Питам да ли је исти грејач, у смислу димензија. Каже да јесте, и не би му тешко да оде по стари и да премери. Нормално да је исти, да неће индуструја то да промени тек тако. И још ми каже да је позвао пријатеља да дође да му помогне. И ја помислим, да мора да може да уђе, ако је до сада улазио. Можда му просто дрхте руке, иако способан, радан и активан, ипак му је 81. И кренем ја да се играм, да видим под којим углом то треба да уђе у отвор. У међувремену је мајка ушла у подрум да га позове да види нешто друго. И таман кад сам убацила, задесих се сама у подруму, без мобилног наравно. Онда сам почела да дозивам тата, тата, јер не смем да испустим грејач, а он треба да настави са фиксирањем. И врати се и пита шта је било. И ја кажем да сам убацила. А он каже како? Рекох некако. Али сам успут позвала и анђеле да припомогну. 😉Ипак ми треба та топла вода. 😊
Онда се вратим у свој стан у кући и приметим да се још нисам позабавила једним зидним сатом зелене боје. Купила сам га за једну учионицу у којој држим наставу у школи. Како инсистирам да ученици предају мобилне на почетку часа, онда они често питају колико је сати, кад ће да звони. И да се не бисмо играли те игре, ја купим сат. То сам учинила и прошле године за још једну учионицу у којој претежно држим наставу. Међутим овај зеленко од првог дана није радио како треба, тј. мала казаљка би само склизнула на шестицу. И ја сам решила да пре него га бацим да га отворим и да пробам да га наместим, а у међувремену сам набавила исправан за учионицу. И то узмем данас да радим. Међутим, шта год покушала, она би опет само склизнула надоле. И само ми прође мисао: „Сад имаш кутију за тањире.“ И као, види стварно. А ко још држи тањире у кутији? Е то је једна посебна прича.
Наиме, летос ме је моја духовна сестра, једно чаробно биће замолила да направим тортицу за једну дивну душу из М фамилије. Ишла сам у Високо, па и у Сарајево на Сатсанг са Моханђијем. Оне су већ биле тамо на комплетном крија програму. А обичај је, за оне који не знају, да на таквом догађају, ако је неком рођендан наш драги Моханђи сече торту заједно са слављеником и да га нахрани. То је велика милост и благослов да те гуру храни. И ја сам осетила милост јер ће то овај пут учинити тортом коју сам направила лично. Баш ми је било драго због те дивне женице. Касније ми се захваљивала са сузама и рекла да јој нико никад раније није направио торту. Била сам искрено дирнута.
Е сад, какаве то везе има са мојом зеленом кутијом од сата? Моја драга Мариа, која ме је замолила да направим торту, рекла ми је да обавезно сачувам нож и тањир који ће Моханђи додирнути. Имати код себе нешто што је света особа додирнула је огроман благослов. Тако је је у свим традицијама света, или бар свим мени познатим. И ја сам стварно сачувала то у једној кеси. И релативно скоро ми је пао поглед на ту кесу и као ово још нисам урамила. Треба ми нека кутија за то, али рамови за слике нису довољно дубоки. И то је на томе остало. Све до данас. И моменат како ми је стигла ментално порука да сад имам кутију за урамљивање, извадила сам механизам из сата, као и картон са бројевима, убацила тањире и нож и поново зашрафила вијке. И ето, сад је и то решено. Значи сечење торте је било летос, негде у јулу, сат сам купила негде у септембру, а данас, крајем октобра се све спаковало. И опет, ништа није случајно. Чак и покварени сат има своју функцију иако је не знамо. Кад сам хтела дан касније да га вратим, заменим, није било паркинг места у близини, и као не могу данас. А онда сам помислила да није ни коштао много, па ако га не поправим, могу га и бацити. И ето, он је од почетка имао сасвим другу намену, коју у самом старту нисам могла ни да претпоставим. Тако да у принципу све је одлично, ако дозволимо себи да видимо, а врло често и да се стрпимо. Што ја често имам обичај да кажем: divine order and divine time. 😊
А сад кад написах ову реч „Стрпимо“ схватам да у себи носи трпљење. Ако трпимо, не живимо, нисмо у Радости, нисмо у сада, већ смо у неком исчекивању, у некој тензији макар прикривеној. Што би рекло, нама није потребно стрпљење, већ вера да се све одвија за наше највише добро, у тачно оном тренутку, на онај начин, са оним људима, особом са којом треба. Наше је да у сваком тренутку будемо присутни, да осетимо себе, да осетимо шта је на нама да кажемо, урадимо, како најбоље да оделујемо без обзира које поље живота је у питању. Да ли су неки велики пројекти у питању, поље љубави, да ли је нешто ситније важности, у смислу није животно пребитно. У сваком случају, када смо ми сасвим прусутни у овом тренутку, трпљења нема, све се одвија на савршен начин. Најчешће кад време прође схватимо шта смо из тог неког искуства научили, шта смо искусили, ко је у процесу можда морао да оде, ко је дошао, или који су се благослови спремали да нам стигну.
И ова торта донела је још један огроман благослов. А то је да је та дивна Нада, за коју сам спремила торту, ишла летос на планину Кајлаш. Та планина се сматра изузетно светом и многи људи широм света иду тамо на ходочашће. Ове године је једна група људи из М фамилије ишла тамо са Моханђијем. Нисам била део те групе. Некако, колико год све то знам што знам, сматрам да не морам нигде ићи да бих стигла, да је Кајлаш у мени. А са друге стране, нисам осетила ни позив да то учиним ове године. Можда некад и одем. И релативно скоро у Моханђи центру надомак Обреновца, чујем да неко дозива: Аниша, Аниша. Окренем се, кад оно Нада ме дозива. И каже: Донела сам ти воду са Кајлаша. Из три света језера, три бочице воде. Примам кесицу са бочицама и онако у чуду је упитам: где се мене сети? А она одговара: Мени нико никад није направио торту у животу. И ја кажем: ето кад год пожелиш, ти реци и ја ти правим торту поново. 😊 И колико је то лепо. Стварно сам јој направила без икакве додатне намере, очекивања, потребе да ми на било који начин врати то. Руку на срце, кад ме је моја Марија замолила да то учиним, памтим да сам јој рекла: ти знаш да бих за тебе преврнула и небо и Земљу, али мајке ти, да носим намирнице из Србије, да возим цео дан и да у Високом увече правим торту, да ли си реална? Али је њен осећај да се тој жени (а у том тренутку не знам ни које особа за коју треба да направим торту) направи торта био прејак. И ја сам јој испунила жељу. А заправо чинећи то за њу, учиних нешто јединствено за слављеницу, а онда је кренула да се излива милост ка мени, сасвим неочекивано. И још ми је истински било драго, кад већ ја никако немам прилику да се намести мој рођендан кад има неки догађај са Моханђијем па да мене нахрани, да бар нахрани неког тортом коју сам направила. Кад гле чуда, баш на мој рођендан 07.11. 2026. стиже Моханђи у Словенију и баш тог дана се слави празник Светлости. И Боже здравља, радујем се том дану као мало дете. 😊 А ето и Кајлаш je стигао до мене кроз Наду. 😊
И можда ће овај текст прочитати неко ко баш не вибрира са свиме написаним, коме све то није блиско ни познато, и то је сасвим у реду. Важно је само да не осудимо друге који ништа нажао нама не чине, а уживају у својим радостима. Уживајте и ви у својим, и нека се Радост шири планетом. 😊
Мир и Радост свима, и Светлост свету.
С љубављу,
Аниша.
