Poseta Kosovu i Metohiji
U jednom trenutku izašla mi je na fb objava o poseti Kosovu i Metohiji i obilasku manastira. To mi je od ranije bila želja jer nikad nisam bila tamo. Taman kad sam stasala za samostalna putovanja odjeknula je 1999. godina i život je išao nekim svojim tokom. To je nekako ostalo negde potisnuto. I sad već prošle godine u proleće videh objavu i nekako sam znala da ću otići čim se ukaže prilika. Onda sam kao čekala da se organizujem sa nekim, ali sam na kraju donela odluku da idem prvog vikenda decembra. Podelih taj info sa dragom prijateljicom i ona je rekla da hoće da ide, a onda se pridružila i njena prijateljica a moja poznanica. Takođe mi je bila želja i da dok sam tamo izvedem neku humanitarnu akciju za porodice u potrebi. I fantastično je koliko se sve slaže od sebe kad imaš dobru nameru, čist cilj.
Najpre sam pozvala organizaciju koja vodi turu i saznala da se plaća carina na prelazu za Kosovo i Metohiju. S obzirom da ne pratim detaljno vesti malo ostah zatečena infomacijom. Odmah mi je bilo jasno da iz Beograda neću povući sa sobom ni jedan dobrotvorni paket. Onda sam shvatila da mi treba neko ko već živi tamo tačnije u Velikoj Hoči gde smo imali prenoćište da bih mogla to da izvedem. U misli mi je došla slika dragog prijatelja Dejana Milosavljevića koji ima udruženje Stari sprski zanati i muzej vune u Brajkovcu, a koji mi je pomogao da organizujem koncert Tradicionalna Srbija ispred humanitarne platforme ACT Fondacija za koju volontiram preko pet godina. Pozvala sam ga sa pitanjem da li poznaje nekog sa Kosova i Metohije. Rekao je da poznaje Vesnu iz Velike Hoče. Sjajno! – odgovorila sam. Baš tamo noćimo. Stupila sam sa dragom Vesnom u kontakt i ispostavilo se da je u to vreme baš bila u Beogradu pa smo imale priliku da se sretnemo. Ona je inače osnivač udruženja Jefimija koje se bavi srpskim vezom i radovi su joj/im izuzetni. Ona me je uputala na Miroslava Lukića koji ima dućan u Velikoj Hoči a i vinariju i iskomunicirali smo akciju. Ovim putem mu se još jednom zahvaljujem na spakovanim paketima, što nas je dočekao u Velikoj Hoči te večeri, što je okupio neke od korisnika koji su bili u mogućnosti da dođu, a i što nas je prevazao do starijih žena koje nisu bile u mogućnosti da dođu niti da ponesu spremljeni paket. Izazov nam je bio što je Velika Hoča tog dana ostala bez struje oko pet časova popodne te i kad smo mi stigli u pola devet uveče takođe nije bilo struje, pa ni jutrom kad smo krenuli put velikih Dečana. Pakete smo raznosili pod svetiljkom mobilnih telefona, a pride je bilo blato. Naravno, kada znaš šta radiš i zbog čega radiš, ili možda bolje rečeno, kad Bog deluje kroz tebe, onda ti takvi uslovi ne prave nikakvu smetnju već nastavljaš sa planom kao da je sve sasvim u redu. Najveći utisak mi je ostavila draga baka od 86 godina. Živi potpuno sama u ekstremno trošnoj kući. Mesečna primanja su joj mala, a sinove su joj početkom ovog veka odveli i nikad ih više nije videla. Tuga Božija. Šta se to sa ljudskim umovima dešava, kada je moguće podići ruku ili potegnuti oružje na drugo biće zarad teritorije, religije ili ne znam kog uverenja. A svi smo Božija deca. Hvala dragim saputnicama i ACT volonterkama Dušanki i Erici što smo ovo zajedno podelile.
Iz Beograda smo krenuli uveče oko devet časova i rano ujutru pristigli smo ispred Gazimestana. Odatle nas je tura vodila do Gračanice. Možda ću pretunbati redosled poseta, ali to nije toliko bitno. Posetili smo i manastir Draganac, gde smo zaista bili posebno dočekani. U čast našem dolasku pripremili su preukusnu posnu proju i uštipke. Bilo je i soka i kafe, a i jabuka. Iguman je održao lepu besedu i saznali smo da u tom manastiru teče lekovita voda. Put nas je vodio i do Prizrena. Prelep gradić, podseća na morske gradove. U njemu smo obišli crkvu Bogorodice Ljeviške. Bili smo i u crkvi u Orahovcu gde je sveštenik lepu besedu održao, zapravo i jako tužnu. Saznala sam da u Orahovcu živi tek 240 duša srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. Da im nije tamo lako, a da im je bilo mnogo teško. U naletu su im otimali sinove, očeve, muževe koji se nikad domu vratili nisu. Njega su pitali što u manitji gradom šeta, a što ne bi kad je sveštenik i što to nekome smeta. Nije Božija ideja da jedan narod i jedna religija zavlada svetom već Ljubav prema Njemu i svima na ovome svetu.
U Dečanima prisustvovali smo nedeljnoj liturgiji koja je bila božanstvena. Tamo smo imali i priliku da se pričestimo. A najlepši momenat za mene tokom liturgije je bio kad sam čula monahe da pevaju „Kyrie eleison“ što je drevni izraz na grčkom jeziku za Gospode pomilij. Tu molitvu često imam običaj da slušam kod kuće u toj verziji i nisam je čula nigde u pravoslavnim hramovima koje sam posetila do sada, a posetila sam ih dosta. Što naravno ne znači da je možda još negde ne izgovaraju tako. I u Dečanima su nas lepo ugostili. Zapravo gde god da smo bili dočekani smo srcem i obradovali su nam se. Svi su nam svuda rekli da im naše posete baš znače, da im znači što njihova braća i sestre misle na njih, dolaze u posete. Mnogo im više znači naše društvo, da imaju s kim da se sipričaju. Posetili smo i manastire Sveti Arhanđeli i Duboki potok, i kad smo tamo pristigli bio je mrak jer je zimski dan kraći. Ali i po mraku imala sam utisak da je tamo priroda neverovatna. Pa ko zna, možda me put nanese opet u te krajeve u neko lepše vreme kada dan je duži. I naravno, nezaobilazna je bila i Pećka Patrijaršija. Božanstveno mesto.
Želim da se zhvalim i dragoj Zlati kod koje smo bile smeštene nas četiri. Divna žena, divna domaćica, izuzetno gostoprimstvo. Kako smo ostali bez stuje, ostali smo i bez vode. Neki su uspeli uveče da se istuširaju ali ja nisam. Dragoj Zlati nije palo teško da ujutru založi smederavac i da mi zagreje vodu da mogu da se istuširam na zalivanje. Jer trebalo je još jedan ceo dan putovati, manastire obilaziti i u ranim jutarnjim časovima vratiti se u Beograd. Dragoj Zlati treba pomoć oko krova na kući i nadam se da će joj se to nekako rešiti i to čim pre je moguće.
Tako da dobri ljudi, ko nije bio u ovim krajevima topla preporuka da se posete dobri ljudi, a i dobri manastiri.
Ovom prilikom se zahvaljujem i Metohijskom Božuru koji organizuje ove ture. Možda je za mene lično bilo previše manastira za ovo kratko vreme jer smo dosta proveli vremena u autobusu, ali za one koji vole da vide puno za kratko vreme topla preporuka. Takođe imaju i stranicu Svi za Kosmet pa ih možete zapratiti na društvenim mrežama.
A na sledećem linku možete pogledati album sa samo nekim foto utiscima.
https://reikiskolica.org/galerija/album/kosovo-i-metohija/24
Voli vas,
Anisha.
