Dragi roditelji, pre nego što decu pošaljete u školu treba da im objasnite par stvari, i da ih povremeno podsetite na to, upitate kako im to ide u praksi. To je prosto osnovno vaspitanje koje bi trebalo da su poneli od kuće kao što ja jesam svojevremeno jer se moja majka pobrinula da razumem neke stvari.
Prvo i osnovno što bi trebali da znaju i da primenju je da ne pričaju paralelno sa nastavnikom ni dok se obraća nekom pojedinačno ni kada vodi čas. Takođe bi trebali da znaju da ako nastavnik razgovara sa jednim učenikom ili mu pregleda zadatak, svesku, da ne mogu samo da priđu i krenu sa nekom svojom pričom ili pitanjem. Osnovni je red da sačekaju da završi pa onda da normalno upitaju to što ih zanima.
Trebali bi da znaju da nisu došli da se takmiče ni sa kim iz razreda niti iz škole već sa samima sobom, da budu bolji u svakom smislu u odnosu na juče i po ponašanju i po rezultatima u školi. Da, znam da postoje takmičenja, al’ to je druga tema. Ima dece koja kažu da su došla u školu jer ih roditelji teraju i onda im se ne uči, pričali bi na času, igrali igrice na mobilnom, a to se tako ne radi. Misle da su samo svojim boravkom na času zaslužili dvojku. Pa i za dvojku treba nešto da se zna.
Psovke.. Pa to je prosto neverovatno kako se dečaci u srednjoj školi izražavaju ne obraćajući pažnju da li je nastavnik u blizini, da li su sami, u učionici i da nisu na privatnom druženju. To sve dolazi iz kuće. Da se razumemo, i ja sam nekad baš psovala, ali privatno, najčešće dok vozim. Imala sam neke uzrečice, ali nikad pred svojim nastavnicima i kasnije profesorima na fakultetu. Najbolje je kad bi izbacili tu naviku psovanja generalno, ali svakako joj nije mesto u učionici.
Naučite ih da kad kažu “Izvinite” da zaista to i misle i da posle tog izvini treba da slede dela koje podržavaju to izvinjenje, tj. da se ne ponavlja ono zbog čega su se izvinili.
Dragi roditelji, nemojte decu zvati dok su u školi, bar ne u vreme časa. Nebrojeno puta sam čula pitanje: “Nastavnice da li mogu da se javim zove me majka, otac?” Ako je dete na nastavi zašto ga zovete? Upotreba telefona je zabranjena tokom časa. I nastavnici imaju roditelje, prijatelje, privatne stvari ali tokom časa, bar mogu u svoje ime da govorim, telefon mi je u torbi. Ako stignem tokom malog ili velikog odmora da ga proverim super, ako ne pogledam kad završim sa školom. Zato je i uveden zakon o tome da se predaju telefoni čim se uđe u učionicu, ali ima dece koja i to odbijaju pozivajući se na ne znam koja prava, al’ na zrno odgovornosti.
Naučite ih da im izgovor ne može biti: “Nisam znao da ste to radili, nisam tad bio u školi.” Dešavalo se da ni ja ne bih bila nekad u školi, a još tada nije bilo ni mobilnih ni mejlova, ni online učionica, ali je bio fiksni telefon pa se pozove drug, drugarica iz razreda i sazna se šta se radilo u školi, da li ima nešto za domaći. Kažu mi: “Pa mi smo srednja škola, nećemo domaći.” Stvarno, ali hoćete poklonjene ocene?
Neki dan postavim pitanje i u prolazu kroz učionicu vidim dvoje đaka kako igraju xo. Sećate se te male slatke igre? I prozovem tog dečaka da mi odgovori, a on nije ni čuo pitanje. I ja mu kažem: “Igrala sam i ja xo i podmornice, ali sam jednim uhom slušala nastavnika.” I koja treba da je reakcija nastavnika na to? Da mu dam jedan pa da mama odmah zove da se buni kao što je to već jednom učinila jer isti taj đak nije odbranio prezentaciju za koju se sam prijavio. Najpre se nije nešto potrudio da je spremi, a onda kad je trebao da je brani, pitao je da li može sutradan jer nije spreman. Hajde, pristanem na to sutradan da se malo pripremi, sutradan se ne pojavi u školi. I naravno dam mu jedinicu na kontu prethodnog dana. Nismo mi tu da igramo igrice bez prestanka. A onda je majka zvala razrednu da se buni što je njeno dete dobilo jedinicu. A što majka svom detetu nije lepo objasnila da je trebao da uči, a ne da se izvlači? Da treba da ispoštuje dogovor koji je napravljen.
Možete deci da objasnite da se nosi olovka ili hemijska u školu, a ne da redovno pitaju: “Nastavnice, jel imate hemijsku?” Pa nastavnica kupi hemijske da ima da pozajmi deci a deca onda ne vrate, čast izuzecima. Pa nastavnica opet kupi hemijske, pa opet ostane bez njih. I onda odustane od kupovine jer roditelji prvo treba decu da poduče da se pozajmljene stvari vraćaju, da poštuju tuđe kao što sam sigurna da žele da njihovo bude ispoštovano.
Negde sam pročitala da je valjda neki roditelj rekao da je ponižavajuće da njegovo dete stoji u ćošku. Stvarno? Ako mu nije ponižavajuće da priča na času i da ometa čas onda nema šta da mu bude ponižavajuće da stoji u ćošku. Ako mu ipak jeste ponižavajuće da stoji u ćošku u srednjoj školi onda nek prestane sa pričom koja ometa i nastavnika i decu koja zaista žele da prate nastavu i da nešto nauče u toj istoj školi.
Takođe bi trebali da ih naučite da govore istinu, a verovatno prvo da to naučite i sami, jer deca uče od velikih, ugledaju se na uzore oko sebe. Nije problem u deci već u odraslima i kakve im primere dajemo.
Nedavno mi je đak došao na sam kraj časa da me moli da ga ne upišem, tj. da ga izbrišem iz odsutnih. Pitam ga gde je bio, zašto bih to uradila? Kaže mi da ga je zadržala direktorka. Onda ga upitah: “Ako bih pitala direktorku za to, da li bi mi ona potvrdila da si bio kod nje?” Odgovara mi: “Pa ne bi.” I onda je išla priča na temu gde je bio, zašto beži, zašto uopšte ide u školu itd. Vrlo lep i konstruktivan razgovor. Čak je posle tog razgovora seo i učio da popravi jedinicu sa polugodišta. Počeo je da nosi svesku na časovima i da učestvuje u nastavi.
Relativno skoro mi je prišao jedan drugi đak kome sam prošle godine predavala. Hajde da ga imenujemo kao đaka X. Inače se uredno javi na hodnicima ili napolju. I obraća mi se sa pitanjem: “Nastavnice mogu li nešto da vam kažem?” Rekoh naravno. Kaže on: “Znate čuo sam da ste tom i tom dečaku (đak Y) rekli da je Jevrej.”Znate, to nije u redu.” Hehe.. nasmejem se i kažem mu da ne veruje u sve što čuje, jer nije sve istina. I na to i zaboravim. Dve nedelje kasnije tokom časa, čujem dečaka Y da za sebe govori da je Jevrej i momentalno uz izvinjenje prekinem učenika koji je prezentovao svoju prezentaciju i obratim se đaku Y: “Izvini molim te zaustavio me je đak X i rekao mi da nije lepo da o tebi govorim da si Jevrej.” Odgovara mi: “A nastavnice zar mu verujete?” Pa ne znam zašto ne bih, što bi X izmišljao takve scenarije. Y:”Pa nastanice to je bila šala.” Rekoh: “Molim te nemoj moje ime i prezime da stavljaš u bilo koje kontekste koji nemaju veze sa istinom. Sa takvim stvarima se ne šali. Izuzetno cenim duhovitost al’ ova izjava to nije.”
Jednom sam oduzela telefon učeniku i biće mu vraćen kad roditelj dođe po isti. Otac je došao istog dana. Ja bih na njegovom mestu ostavila telefon par dana u školi kako bi naučio lekciju. Ako te je nastavnik više puta lepo zamolio da ne koristiš telefon na času, onda nemoj to raditi. Ali otac je došao. I to nije strašno. Strašno je to što je rekao: “Ja sam nemoćan.” Kada mi je to preneo kolega kod koga je stajao telefon, ja sam pokušala da zamislim mog oca da to kaže mojoj razrednoj i nisam uspela.
Bez pogovora ima dece koja su lepo vaspitana, koja se odnose sa poštovanjem, i hvala svima koji su se posvetili odgajanju života koje su doneli na svet. Ali eto, mali podstrek i ostalim roditeljima za dobrobit celine.
A ono što je mališanima zaista najvažnije da izrastu u mlade i kvalitetne ljude je ljubav, prava ljubav, da odvojimo vreme da ih čujemo, saslušamo, oslušnemo njihove potrebe. Možda naši roditelji to nisu znali, ali to ne znači da trebamo da primenimo njihov metod, ali isto tako ne treba da odemo ni u drugu krajnost. Niti da im stalno idemo niz dlaku, niti da smo previše strogi prema njima. Nego umereno za njihovu dobrobit.
S ljubavlju,
Anisha.
