Плави кардиган
Неки дан ме повуче да свратим у једну кинеску радњу. И налетех на дуги плави кардиган. Баш како волим. Један једини. Продавачица, једна фина жена, рече да на каси има 30% попуста на цену. Помислим баш лепо, али бих га свакако узела и без попуста. На каси ми власник радње наплаћује пуну цену. Кажем шта је продавачица рекла и провлачим картицу. Он каже да је то било али да нема више попуста. И у то ми нуди разлику у динарима. Само ми је прошла мисао да ће ту разлику морати после да плати продавачица. Можда јој и не би наплатио, можда би. Ал’ како је мисао нашила одбила сам новац уз речи: „Само се договорите у радњи да не буде даље забуне.“ Нисам сигурна да бих пре хх година тако реаговала. Ценим да бих била из фазона: „Није то мој проблем, што није пазила шта прича.“ Али временом неке ствари, када зарањаш у себе, се просто мењају. Можда је женица заборавила, можда је била на боловању па није имала информацију, можда ко зна шта. Свакако јој није била намера да ме превари. А лепо је испасти човек. Не би ни она пропала да јој је одбио те новце, баш као што нисам ни ја што сам платила пуну цену, али бих ја испустила шансу да испаднем човек. А то је најважније. Не можемо говорити да нешто радимо из љубави, а нешто друго не. Не можемо једне људе волети а друге не. Можемо осудити дело, али не и човека. Што ме доводи и до тренутне ситуације у Србији.
Прочитала сам свашта нешто од коментара људи. Шокантно је колико има мржње према људима који подржавају владајућа три слова, колико има мржње према председнику. Чак сам наишла на коментар о набијању на колац, на нашу најгору клетву о семену. Нећу је овде исписати да се не би несвесно испрограмирао свако ко је прочита, ал верујем да знате на коју мислим. Ону о затирању. Па шта су криви потомци ако један у низу не ради, према нечијем мишљењу, како тај мисли да треба. И ово се не односи само на овог човека, већ на било кога из наших живота. Колико је то пута изречено у нашем народу кроз поколења није ни чудо да влада бела куга код нас, да је све мање потомства како кажу статистике. Треба добрано сви да се позабавимо чишћењем предака од свих њихових грехова, од свега што је нашим прецима упућено и још са много чиме, да се расчисте енергије па ће онда бити неке ствари другачије.
А што се тиче свих тих негативних емоција упућене једној страни док се прича о љубави са друге стране то просто не иде тако. Речено је: „Воли ближњега свога као себе самога“, а ближњи је свако биће на планети. А онда се опет може поставити питање колико истински волимо себе ако некоме можемо желети зло? То свакако није љубав. Једно је желети да неко преузме одговорност за своје поступке, а сасвим друго је упућивати лоше емоције, речи увреде. У молитвама се моли и за непријатеље своје. Премда нема вањских непријатеља. Све је унутар нас. Споља долазе само гласници који нам указују на неко подручје у нама које треба да освестимо и исцелимо, индивидуално, па колективно као народ, па колективно као човечанство.
Мир и Радост свима и Светлост свету.
С љубављу,
Аниша.
