Данас ми је неко рекао на послате склопљене дланове да то није православни поздрав, да је индијски „намасте“ и да је то погрешно. На моменат се збуних, за бога милога, па то су само молитвене руке. А намaсте значи моја душа поздравља вашу душу. И у томе нема ничег погрешног. А онда је уследило питање где сам видела да се неко од монаха или свештеника у цркви или манастиру тако моли. Ух.. Од кад знам за себе руке су се склапале у молитву а шта раде други у својој молитви не бих знала јер кад бих гледала друге не бих ни била у молитви. Извиних се на узнемирвању и повукох се из дописке. Али с оне стране наставише да пишу како је боље повући се него мењати оно што не ваља. И да се не могу служити два Бога.
Некад се стварно препаднем колико су људи још увек несвесни своје несвести уз сво дужно поштовање. За мене постоји један Бог а путеви су различити. И ниједан пут није погрешан, само свако има свој. Тј. ни један пут није погрешан ако не иде другом на штету. Коме се ко моли и да ли се моли ме се не тиче док год не чини никоме ништа на жао. А то је Христова и порука. Христ није зидао цркве ни манастире, није тражио ни да постанемо Хришћани, само је донео истину у свет, учење, знање, мудрости које требамо имплементирати у живот, живети их. То значи: Ја сам пут истина и живот, живети његовим животим. А да ли ће неко ићи у цркву, манастир, на литургију или ће ићи на киртан, у неки други храм, или ће се молити у свом дому, шуми, или молитву неће изговорити, или ће кроз живот ићи захваљујући се на свему је сасвим слободан избор појединца.
И онда након те дописке спушта се слика једног оца или мајке који имају петоро шесторо деце. Ненормално је да сва деца иду обучена у исту гардеробу, обућу, да једу исту храну за сваки оброк, да похађају исту школу, да раде исти посао, да се заљубе сви у исту девојку или дечка и тако даље.
Тако и наш небески Отац или Мајка имају више своје деце, па тако неко дете одабере исламску традицију, неко хришаћнску, неко хиндуистичу, неко живи у складу са природом и тако даље. И воли сву своју децу подједнако. И сваком детету је дао право на живот, на ваздух, воду, храну и да остварује себе на начин који је њему најдражи, најпривлачнији, баш као што неко дете из те шесточлане породице можда иде на занат, друго студира медицину, треће се бави дрвенаријом, четврто пева, пето дете подучава, исцељује и томе слично. А има и деце која имају више интересовања и занимања која успешно негују и живе. Тако неко може волети и поштовати више традиција усвајајући из сваке оно што је добро и што му прија.
Зашто је лако поштовати Светог Василија Острошког а није лако поштовати на пример Ширди Саи Бабу? То су два велика свеца на различитим крајевима планете. Ни један није бољи. Сваки је свој и народски. И ко год да оде да се помоли једном или другом свеци ће чути и услишити молитву ако је могуће. О томе има сведочења па се може и проверити а не веровати некоме на реч. А и Христ рече “по вери твојој нека ти буде.”
Дете је дете. Да ли је српско, хрватско, индијско, да ли се родило у хришћанству, да ли исламу, будизму, нема никакве везе. То је један диван мали живот. И исто тако кад неко одрасте је исто један живот. Да ли је диван или није не зависи од религије већ од његових дела.
Нама је неопходно буђење заиста на свим нивоима а до тог буђења се стиже кад мало завиримо у себе и почнемо да истражујемо где Истина јесте. А ако већ неко не жели да се пробуди, сасвим је у реду да живи у свом свету без да другима намеће исправност или погрешност његовог, њеног пута док год тај пут никоме није на штету.
А што се руку тј. дланова тиче, добро је да су спојени повремено и по неколико минута јер све тачке читавог нашег тела су на длановима. добро је пљескати, добро их је протрљати јер тако покрећемо све органе и све центре у телу.
Мир и Радост свима и Светлост свету.
С љубављу,
Аниша. 
