Moraš zastati u toku dana.
Da, ništa se ne mora
Osim umreti.
Znam, i ja to često kažem.
Ali moraš zastati
Da ne umreš pre vremena
Da ne živiš umrlim životom.
Moraš zastati i udahnuti
Produbiti svoj dah
Osetiti otkucaje svog srca
Osetiti vazduh što struji ti u plućima
Osetiti krv koja teče ti kroz vene
Doći u dodir sa dušom svojom
Osetiti grudi da nadimaju se od ljubavi
Prema vedrom nebu
Prema Suncu što sja
Cvrkutu ptica i žuboru vode
Prema poznatome
I prema slučajnom prolazniku
Prema Bogu, Tvorcu, Izvoru
Koji kroz tebe је, u tebi, oko tebe
U kome ti jesi
U kome postojiš, hodiš, živiš, voliš.
Moraš zastati, na trenutak, dva
Pa produžiti i do sat vremena.
Potrebno ti je to
Nisi robot ni mašina
Sutra može da te nema
Šta sutra,
U svojoj sekundi
Srce može prestati da kuca
A kad udahneš,
Kad osetiš taj život što živi kroz tebe
Tad će sve biti lakše
Svaki nerešiv problem dobiće rešenje
Sav nespokoj preći će u spokoj
Sav nemir u sav mir
Sva krivica u razumevanje
Svo (samo)osuđivanje u (samo)oproštaj
Sve biće sasvim u redu
Sav besmisao i bezizlaznost
Dobiće smisao i izlazni put
Jer u dubini tvog daha
U tišini u sred buke
Sve kristalno jasno je
Svi odgovori tamo leže
I već sve u redu je.
Uvek jeste.
S ljubavlju,
Anisha.
