Javila se jedna draga mama za pomoć. Malecka je jako vezana za majku i od rođenja provodile su svaki dan po ceo dan zajedno. Majku je uz to grizla savest što malecku ostavlja u vrtić kao da je zbog toga loša majka. Rekoh joj: “Ti je ne napuštaš samo joj daješ tri sata vremena da se druži sa decom a i sebi daješ vreme da spremiš taj težak ispit kako bi mogla i da radiš.”
Radnja priče se odvija u Americi. Majka je u prethodnim godinama pohađala tradicionalnu kinesku medicinu i da bi sad mogla da radi potrebno je da položi i težak državni ispit. Najpre smo na daljinu radili njoj tretman da oslobi osećaj krivice i sopstveni strah od napuštanja koji je ponela iz detinjstva. Predložila sam da vežemo par dana i da se radi paralelno i sa maleckom ali je majka izabrala da vidi kako će se odvijati situacija nakon tog tretmana. Nekad jedan tretman na određenu temu može da razreši problem ali češće treba više.
Posle dve i po nedelje plakanja malecke kad je ostave u vrtiću pa i tokom boravka tamo javila se ponovo. Ovaj put smo dogovorile da radimo direktno malecku. Počele smo sa radom u ponedeljak i vezala sam pet uzastopnih dana. U ponedeljak je malecka plakala. Sutradan je tata vozio malecku i opet je plakala a i tata sa njom. Na putu do vrtića je govorila: neće deca. Treći dan je već bilo laganije, a do kraja nedelje odlazila je u vrtić sa: Ćao mama. 🙂
Podsvesni program malecke da će je ostaviti da neće niko doći po nju je bio problem. Kada je to uz Reiki, molitvu i nameru otklonjeno malecka je lagano odlazila. Preko vikenda smo napravile pauzu i pustile da novu sedmicu počne bez Reiki podrške da vidimo da li je zaista razrešeno. I bilo je. Detence lagano ide u vrtić, uživa u druženju da decom, majka uči i svi srećni. 
S ljubavlju,
Anisha.
