Juče ulazim u naselje i vidim ispod nadvožnjaka policijska kola. Malo niže još jedan njihov auto. Zaustavljaju me. Pitam koga traže ili šta traže jer retko imamo policiju a još manje dve patrole. Kažu rutinska kontrola. Ok. Dok su oni pregledali moja dokumenta ja sam snimila uginulu, tačnije ubijenu, mačku na putu. Nisam brojala, ali bar desetak kola je prošlo iznad nje dok su je neki obišli vozeći suprotnom stranom. I prosto nisam mogla da prođem, zaustavila sam auto, uključila sva četiri migavca, izvadila džak i pomerila je na travu. Nakon što sam se odvezla prošla mi je misao da sam mogla i da je odnesen u šumu i da je zakopam. Al kao dobro, bar sam nešto učinila. I ostavim to iza sebe. Inače me je uvek pogađalo kad vidim životinju na putu često već podosta razmazanu kako je niko nije podigao, naročito onaj/ona koji ju je i udario, i pomerio negde u stranu. Taman što sam ušla u kuću zove prijatelj. Nešto ćaskamo i kontam da sam u dečijijoj energiji, nešto sva vesela i to mu i kažem. A on pita: šta ti se lepo desilo? I prvo što mi je palo na pamet bilo je: pomerila sam mrtvu mačku sa puta da je ne gaze.
I da, kad god učinimo dobro delo, čak i kad o tome posle ne mislimo, prirodno se aktivira i dobar osećaj u nama. Deca su po prirodi dobra, iskrena, brižna, vesela. A to je i Hristova poruka: “Samo deca će ući u carstvo Božije.”
S ljubavlju,
Anisha
