A do toga nastavnice dug je put bio. 😉 Pa evo samo jedan delić tog puta.
Letos sam imala potrebu, neki osećaj iznutra da treba da se aktiviram još na nekom polju, tj. da uđem u neki kolektiv. Klasičan inženjerski posao mi nije bio baš na pameti jer me to realno ne zanima da radim. A kad me je zanimalo nije se otvaralo. Premda jesam poslala CV na neke oglase za posao i dan kada sam otišla na razgovor za isti otekla mi je desna noga, posebno desni članak, a pitanje koje stoji za taj zglob glasi: Koja je moja svrha? Bilo mi je jasno da to nije posao za mene i dala sam nameru: Bože ako je to ono što treba da radim iako mi ne deluje da jeste, neka me pozovu da bude za dobrobit svih uključenih. Ako nije, neka me ne zovu. I nisu se javili.
A onda sam videla oglas za jedan veganski restoran da traže konobara i šankera koji je komunikativan, ljubazan i zna engleski. Hm, to mi je na momenat zazvučalo zašto da ne. Volim da poslužujem ljude, posebno u svom domu, da pripremam hranu i da ugostim. To me je stvarno od kad znam za sebe uvek ispunjavalo. Radost deljenja. I tako, odem na razgovor za posao i prime me odmah. I neko vreme je delovalo to kao gotivna priča osim što pored toga nisam imala vremena ni za šta drugo, a to nije bila moja startna ideja s obzirom na svoj poziv kojim se bavim proteklih 12 godina. No, nije poenta u tome. Poenta je u opisu koji sam dobila pre nego što sam otišla odande ili bolje rečeno ispraćena odande. A pre opisa da napomenem da sam redovno dolazila na posao, ostajala duže kad je trebalo, radila poslove koje niko na samom razgovoru nije pomenuo a koji su se posle ispostavili kao podrazumevani. Kako možeš da podrazumevaš a da to ne izgovoriš? Trudila sam se svakako, bila ljubazna da su me mušterije pitale da li je to moj restoran jer sam se ponašala kao da jeste po nivou ljubaznosti. Nije bitno da li je moje ime na papiru ili ne, poenta je da je neko došao da ruča i da bude lepo uslužen. Ja ne mogu biti jedna osoba kod kuće a druga u restoranu. To sam što sam gde god da sam. A oduvek sam vodila računa da kad mi nije dan, da drugi ne ispašta.
Elem, krenuo je septembar i ja sam putovala pola sata duže nego ceo prethodni mesec. I naravno kasnila sam par minuta na posao. I još se u autobusu pitam šta se desilo i sleti informacija: „Septembar“. Aham, ok, sledeće nedelje znači moram krenuti jednim autobusom ranije jer u mestu u kom živim autobus ide tačno u određeno vreme, ni pet minuta ranije ni pet minuta kasnije, a na svakih pola sata. Beše to četvrtak, petak slobodan dan, a u subotu krenem standardno prevideći da je i subotom gužva isto kao radnim danima te sam zakasnila celih devet minuta. Naravno, ulaziš u drugu smenu, posao ne trpi za to vreme jer ima kolega iz prve, sve je ok, osim što ja volim da stižem na vreme, a i ranije da bih imala koji trenutak da mirno započnem obavezu a ne s vrata da ulećem u mašinu. I to je uvek tako kod mene bivalo. Gde god da idem volim da stignem ranije, da odem do toaleta i slično. Ali taj dan vlasnik restorana i šef kuhinje je opalio rafal galame i prozivke. Nazvao me je neodgovornom, extremno gordom, da mi je ego do plafona (ako jeste i neka je, ima i zbog čega da bude 😉 ), da nemam poštovanja i na kraju je završio svoju viku sa: Slomila si me. Hehe.. Ja sam najpre bila u šoku, šta mu se dešava jer je uz sve to bio izuzetno povišen ton, da ne kažem da je blago urlao na mene. Neko ko je rekao da ne radiš za njega već sa njim, neko koga sam shvatila da je shvatio ko mu je došao, ne mislim na diplome ili šta već, već baš na sam kvalitet osobe. Sve mi možeš reći ali da sam neodgovorna to prosto nije moja osobina. Ok, shvatim da je po sredi neko ozbiljno projektovanje i kao hajde proći će ga, shvatiće da je preterao pa će reći izvini ali nije. O daljoj neprofeisonalnosti ne bih detaljisala i kako su se poneli prema drugim zaposlenima, to je sve njihovo i na njhov račun ide, ili možda i ne ide ako je neko poravnanje karme u pitanju. No, ni to nije tema ove priče. Ali ono što jeste bilo na meni, nakon što sam to prvo odbolovala fizički, da se zapitam čime sam to privukla i šta to treba da osvestim o svom postojanju što nisam do sada. Njima sam svakako beskrajno zahvalna na kompletnom iskustvu, a posebno što mi je to bila još jedna potvrda da onaj prvi osećaj je uvek i beskrajno tačan kad se javi jer ne dolazi iz uma već od intuicije. A kad ne slediš intuiciju može ostati duže na mestu koje ti nije namenjeno, može se desiti da pokušavaš da se uklopiš gde prosto ne pripadaš i onda tokom tog procesa dok se ti smisliš da odeš možeš doživeti i takvu scenu. Jer bila je jedna simpa situacija par dana nakon što sam počela da radim tamo. Mladi dečko je takođe došao, ali na probni rad. Bio je sa mnom u smeni. U trenutku kad sam bila na vratima da odem na pauzu prošla mi je misao da ga pitam kad je rođen. Vratim se par koraka unazad i postavim mu to pitanje. Dečko odgovara: 7. novembra. – Zaista? Da nisi možda i dupla škorpija? Kaže jesam, kako si znala? Rekoh i ja sam rođena istog dana i dupla škorpija sam u horoskopu. Odem na pauzu i zapitam se koja mi se poruka šalje kroz njega. I krene misleni tok. Dečko je tu došao na rasputu između srednje i faksa. Mogu majka da mu budem po razlici u godinama. A ja sa dve fakutletske diplome radim taj posao. S tim, da odmah naglasim, ne podcenjujem ni jedan posao, i nisam nikad to činila, samo je stvar neke svrhe zbog koje smo rođeni i poziva koji smo s nivoa duše odabrali da radimo, da iskusimo, i kada živimo ono što smo odabrali onda živimo i svoj pun potencijal. Te frizer koji voli svoj posao je umetnik, konobar koji voli svoj posao je takođe umetnik, kuvar isto tako itd. Svako ko radi ono u čemu je dobar i ono što ga ispunjava bez obzira na diplome je umetnik i može preneti pravu poruku, dostaviti super energiju, a to jeste suština, da se dobra energija umnožava. I verovali ili ne, sutrdan je dečko rekao da mora hitno da ode u inostranstvo na minimum pet dana a možda i dna uže i više ga nije bilo u restoranu. Trebalo mi je još mesec dana i čitava scena da shvatim ili prihvatim da ipak treba da odem odatle, da mi tu nije mesto.
I onda sam se setila da ponovo pokušam ono gde sam jedino sebe mogla da zamislim zaposlenu još iz mladih dana, a to je da radim u školi. A drage ljude svakako poslužujem kada mi dođu u goste. I lepo odem na biro i kažem onoj divnoj i dragoj gospođi što tamo radi: „Hoću školu. Javite mi ako se otvori mogućnost rada u školi.“ I vrlo brzo se otvorila. Mlađa koleginica je otišla na trudničko. Nek joj je sa srećom. 🙂 Naravno, u pitanju je srednja stručna škola gde sam se zaposlila za svoje dve master diplome i konačno te fakultetske diplome stavila u pogon dobivši četiri predmeta da predajem. 🙂
Bilo mi je simpatično kada me je direktorka na razgovoru pitala: Jesi li vredna, jesi li radna, jel voliš da kasniš ili da stižeš na vreme? Svi odgovori su bili pozitivni, a što se kašnjenja tiče rekla sam: Jedino ako mi preko noći pukne guma na autu može da se desi da zaksnim, a to se nadam neće dogoditi.
I eto posle dva divna meseca i sjajnog iskustva u školi, pokazuje se i ta odgovornost prema samoj profesiji, radnom mestu, deci, kolegama, i osobi koja me nikad ranije nije videla a koja mi je pružila veliku šansu.
A kako je raditi sa mališanima? Divno, a pomalo i izazovno. Pre svega sam osećaj rada u školi je da ne radim, već uživam jer je to ono što volim. Volim da učim, volim da podučavam, to je prosto moja priroda, što bi se reklo – dato mi je po rođenju. I iskustvo je zaista neprocenjivo. Posmatraš omladince, posmatraš sebe, možeš svašta nešto o sebi da shvatiš, da potvrdiš, ili da vidiš šta možeš da promeniš na bolje. A usput i kao možda najvažnije gledaš šta možeš od sebe najbolje da dostaviš omladincima osim predmetne nastave.
Poenta ove priče je da kada znaš ko jesi, ili bar ko nisi, ničije mišljenje te neće dotaći. Jedno vreme možeš imati potrebu da se objasniš, opravdaš, da se potrudiš da im kažeš da greše: ne to nisam ja, ali onda dođe trenutak kada više nemaš tu potrebu. Samo kažeš: Važi i ideš dalje. Drugo, kada nešto iskreno želiš iz srca, i kada je to za dobrobit i tebe i drugih, to će ti se otvoriti. Nisam definisala ni koju školu, ni kakvi bi uslovi trebali biti ispunjeni, a verujem da je većina vas negde čula ili pročitala da kod kreiranja želje treba dobro da osmisliš sve detalje. Nema potreba za tim. Bog zna sve detalje bez da mu crtaš. Da sam sastavljala spisak sigurno bih nešto zaboravila i ne bih se našla na ovom mestu na kom jesam a na kom sam zaista zadovoljna. A trajaće sve dok to bude po „sudbini“. Moje je samo da dam od sebe svoj maksimum i u pripremi nastave, u prenošenju znanja, u odnosu sa decom kao i u motivaciji mališana, a ostalo je na dragom Bogu. Pa čak kad malo razmislim, ni ta želja za školom nije došla iz uma, već te nešto iznutra potera da se pokreneš u smeru u kom treba da se krećeš. 😉
A neka od iskustava sa njima, kao i zapažanja o mladoj populaciji i greškama tj. propustima roditelja u odgoju neki drugi put. Ta tema svakako zaslužuje vreme da joj se posvetimo na pravi način, premda sam se doticala toga i u ranijim tekstovima.
I poruka svima: Pre nego izgovorite nešto drugima zapitajte se da li je to istina ili se projektujete, takođe kada vama neko nešto uputi, takođe se zapitajte da li je istina. Neki ljudi su skloni da sve upijaju kao sunđer, i poveruju u sve što im se kaže misleći da je ovaj preko puta u pravu. Može biti da vam neko dobornamerno kaže nešto što sami niste u stanju da vidite. Da, to jeste moguće, s iskrenom namerom da nešto korigujete za prvenstveno vaše dobro, ali češće bivaju samo tuđe projekcije, pa čak i kada vas hvale. I zato mnogi učitelji duha kažu da se ne vezujemo za tuđe mišljenje ni pohvale ni pokude jer je sve to samo tuđe mišljenje, ili tuđe viđenje, koje može i ne mora biti istina. A koje je takođe podložno promeni posebno u odnosima u kojima postoji određeni vid transakcije a koji nisu zasnovani na istinitosti, iskrenosti, poverenju kakavi jesu pravi prijateljski odnosi, ili pravi profesionalni odnosi. A ti odnosi u kojima nedostaje prethondo pobrojano su i odnosi u kojima postoji nedostatak povišene percepcije, svesti. No sve se može izgraditi, postići, dostići kada se uloži vreme i trud.
Mir i Radost svima i Svetlost svetu.
S ljubavlju,
Sanya.
