Dve vrste mudrosti.
Prva= znanje + iskustvo, tj. znanje u primeni.
Druga = intuitivna mudrost. Čisto znanje. Znaš da znaš. Nije mišljenje, nije projekcija, nije pretpostavka. Dolazi iz nutrine bića. Jasna poruka, osećaj. Nije uzrokovano ničim što iskusio si.
Kao da svedočiš znanju, spoznaji, istini. Nema emocije koja vodi ka zaključku ili akciji, nema uma koji objašnjava. Samo jasnoća i mir. I iz toga tvoje svesno delovanje.
Sećam se dana uoči onog ludog Aušvica na otvorenom zvanog karantin. Bila sam u Žarkovu da pozavršavam šta treba da završim jer u to vreme nisam imala auto pa da ne cimam drage ljude da me vozikaju. U nekom trenutku iz dubine bića čula sam: “Sve je isto kao što je bilo. Ništa se nije promenilo.” Podigla sam pogled i videla polupuste ulice, maltene avetinjski grad. Tad sam se zapitala ko se to zafrkava sa nama. Ni jedne sekunde nisam potpala pod uticaj propagande koja se servirala, a koja polako ili već uveliko izlazi na videlo. Mnoge sam čula u to vreme da kažu: “Ne razumem se u medicinu i ako doktori kažu da treba da se primi primiću.” Hm, da.. kada imaš to čisto znanje, intuitivnu mudrost onda knjiško znanje ne igra ulogu. Zato je potrebno da se konstanto utišavamo. Da u svakom danu odvojimo neko vreme za disanje, za tišinu, za osluškivanje unutrašnjeg bića, Boga. Može se tišina i u pokretu razvijati. Gde god da smo možemo bar na trenutak setiti se da udahnemo, da osvestimo dah, da izgovorimo molitvu, ili samo da u sebi kažemo: hvala ti Bože što deluješ kroz mene. Malo po malo, osvešćivati svaki trenutak, položaj tela u kome smo, pesmu koju slušamo, osetiti hranu koju jedemo. Setiti se da ne moramo popiti alkohol da bi se opustili, dobro proveli, može sve to i u treznom, svesnom stanju. Može se biti na proslavi gde svi jedu meso dok ti jedeš salatu i proju. Može se slušati pesma a da te ne pogodi. Čak i kada čuješ neku koja evocira uspomene na neku osobu, osobe možeš svedočiti kako te ne dotiče više. Ostaješ svoj i sa svojim sistemom vrednosti bez obzira što većina živi nešto drugo oko tebe. Ne osuđuješ te druge, poštuješ njihove izbore, ali živiš svoje sa jasnoćom zašto to radiš. Jer nekad stiglo je i to čisto znanje. Ne jer si pročitao negde, ne jer ti je neko rekao sa strane, već jer je tebi rečeno u tvojoj molitvi, u nekom trenutku tišine kada si bio spreman da čuješ.
Ne kaže se tek tako da je molitva naše obraćenje Bogu, a intuicija kada se Bog obraća nama. Ne odlaze monasi u tihovanje jer im je dosadno, već da se odvoje od sveta kako bi mogli da osete ono sveto koje je u svima nama, da pronađu svet, svetost i svetlost u sebi. Teško je živeti za svet i za svetost u isto vreme, tj. nemoguće deluje da je, ali se može razvijati svetost i služiti svetu uz put se oslobađajući svega što ne služi svrsi duše, nekom višem cilju, najvišem dobru tvome i kolektivnom. I onda gde god da se pojaviš donosiš i širiš bar deo tog mira, radosti što u tišini dobio si u milosti. A ako te šta izbaci iz mira, ne zameri sebi, samo se u mir vrati i zahvali se u mislima osobi ili situaciju koja tipnula je taster koji trigeroravo te je. Samo ti je pokazao šuplje mesto u tebi koje treba da isceli, da se radošću ispuni.
Mir i Radost svima i Svetlost svetu.
S ljubavlju,
Anisha
