Nekima je koji me poznaju ili koji su se susreli sa mojim radom poznato da sam završila obuku za instruktora smeh joge (2017) i da povremeno držim radionice. I nedavno sam razmišljala o tome kako bih trebala da ih češće organizujem jer nam zaista nedostaje smeh u životu svima ili velikoj većini na dnevnom nivou. Takođe, krećući će se u raznim duhovnim krugovima, shvatila sam i da je potraga za Bogom, spoznajom postala nekako preozbiljna. U redu je raditi na sebi, rasklanjati blokade, čistiti unutrašnji prostor i to iskustveno govorim posebno delujući decenijski kao Reiki učitelj. Ali sve to bez smeha, dobrog smeha nema nekog smisla. Takođe praksu smeh joge sam shvatila da mnogi unižavaju kao takvu, često govoreći da je to glupost, da je neozbiljno i tome slično. Međutim, iz velikog dugogodišnjeg iskustva sam primetila da ništa tako dobro nije opustilo ljude kao radionica smeh joge. Pre svega što neke vežbe tako dobro pomažu da se oslobodite ega, uma, šta je uredu, šta nije. Jedna od genijalnih vežbica je vožnja zamišljenog motorića. Um odrasle osobe je zaboravio da se igra. Dete u nama je davno ugušeno. Ta vežbica nas prosto tera da se opustimo, da se oslobodimo etiketiranja šta je za odrasle i “ozbiljno” a šta nije. U avgustu 2023. držala sam radionice smeh joge u okviru ACTovog humanitarnog festivala Slavimo Život u Puli. Bilo je predobro. Bili smo napolju na livadi iznad plaže. Nekim ljudima je bilo prvi put i zahvaljivali su mi se na super radionici. Neki su bili izuzetno skeptični u početku, ali su pratili upustva i učestvovali da bi se na kraju i opustili. A najzanimljivi su mi bili komentari poznanice i ACT volonterke koja je došla na moju radionicu samo da me podrži. Ona mi je rekla da je bila negde ranije i shvatila da je to glupost, ali na mojoj joj je bilo odlično. Stvarno ne znam kako drugi drže radionce smeh joge, niti kako ih držim ja u odnosu na druge, ali mi je to već par ljudi reklo, da nije isto. Te ako ste probali negde i nije vam odgovaralo, potražite nekog drugog instruktora, bolje nego odustati od smeha. Smeh je za svakoga. A posebno za one koji žele da unesu radost u svoj život, pravu promenu. Posle takve jedne radionice, lakše je i meditirati i bilo šta drugo, jer se zaista energetski rasteretite. Teško je da ne kažem nemoguće, da se u isto vreme smejete i da ste tužni, da razmišljate o problemima i zadacima za rešavanje, i da budete tu, da izvodite vežbice i da vas smeh grupe obuzme.
I zanimljiv sinhronicitet, razmišljajući o svemu tome, i da nekad nekima izgledam napadno sa smehom, ali onim prirodnim, koji nema veze sa radionicom smeh joge, da sam sa Bogom na ti, da se smejem tamo gde su ljudi preozbiljni tražeći Boga ( ne podsmevam se, već imam taj radosni duh) naletim na Ošhovu knjigu Zdrav emotivam život i pred sam kraj njegovu priču o smehu. I prilažem neke delove iz tog odlomka sa kojima se potpuno slažem.
“Smeh je na neki način jedinstven. Bes, frustracija, briga i tuga su negativne i nikada vas ne obuzimaju u potpunosti. Nema šanse da ikada budete potpuno tužni. Nijedna negativna emocija ne može da vas obuzme u potpunosti jer je negativna. Da bi vas nešto u potpunosti obuzelo, mora da bude pozitivno. Smeh je pozitivna pojava i zato je jedinstven.
U početku je teško biti svestan tokom smejanja, ali nije nemoguće. Pošto je u pitanju pozitivna pojava, biće Vam potrebno malo vremena, ali nemojte previše da se trudite; u suprotnom ćete propustiti smeh! U tome je problem. Ako se previše trudite da budete svesni, propustićete priliku za smejanje. Samo budite opušteni i kada se smeh pojavi, kao što se talas pojavljuje na površini okeana, tiho ga posmatrajte. Ali, ne dozvolite svom posmatraču da prekida smeh. I jedno i drugo moraju da rade svoje.
Smeh je divan fenomen, njega se ne treba osloboditi. O njemu se, međutim, nikada nije razmišljalo na ovaj način. Ne postoji nijedna slika na kojoj se Isus Hrist, Gautama Buda ili Sokrat smeju; sva trojica su bili veoma ozbiljni. Za mene, ozbiljnost je bolest. Smisao za humor vas čini humanijim, skromnijim. Smisao za humor je, po mom viđenju, jedan od osnovnih delova religioznosti. Religiozna osoba koja ne može iskreno da se smeje nije religiozna u potpunosti; tu još uvek nešto nedostaje. Morate, dakle, da hodate samom ivicom. Smehu morate dozvoliti da vas u potpunosti obuzme. Prvo se zato pobrinite za smeh; pobrinite se da mu se potpuno prepustite. I posmatrajte. Možda će Vam u početku biti teško: prvo će se pojaviti smeh, a onda ćete iznenada postati svesni. Nema problema. Malo-pomalo i jaz će se smanjivati. Samo Vam je potrebno vreme i vrlo brzo ćete moći da budete savršeno svesni i da se potpuno prepustite smehu.
Smeh je, međutim, potpuno jedinstven fenomen. Ne bi trebalo da zaboravite da se životinje, a ni ptice ne smeju – samo se čovek smeje, i to samo inteligentni ljudi. Jedan deo intelignecije vam omogućava daodmah shvatite besmislenost date situacije. A oko nas se dešava neverovatno veliki broj besmislenih situacija. Ceo život je smešan; samo treba da izoštrite svoj smisao za humor.
Zapamtite, zato, da treba da idete polako; nigde nemojte da žurite i ne prekidajte svoj smeh. Svest uz potpuno prepuštanje smehu predstavlja veliko dostignuće. Druge stvari – poput tuge, frustracije, razočaranja – beznačajne su, morate da ih odbacite. Kada su one u pitanju, nema potrebe da budete pažljivi. Nemojte biti pažljivi sa njima; samo budite potpuno svesni i pustite ih da nestanu. Smeh, međutim, morate da sačuvate.
Zapamtite zašto se ni Gautama Buda, ni Isus, ni Sokrat ne smeju: zaboravili su, odnosili su se prema smehu baš kao i prema bilo kojoj negativnoj emociji. Toliko su insistirali na stanju svesnosti, da je čak i smeh nestao iz njihovih života. Smeh je dobar i veoma vre-dan. Kako su tuga, jad i patnja nestali i ustupili mesto svesti, oni su bivali sve više svesniji i potpuno su zaboravili da postoji nešto što mora biti spašeno, a to je – smeh.
Po mom shvatanju, da je Isus mogao da se smeje, hrišćanstvo ne bi prošlo kroz tako veliku nesreću kroz koju je prošlo. Da je Gautama Buda mogao da se smeje, milioni budističkih monaha koji ga slede ne bi bili toliko tužni, dosadni, toliko beživotni. Budizam se proširio teritorijom ćele Azije i učinilo je bezličnom.
Budizam je ćelu Aziju učinio tužnom. Tražio sam viceve koji vode poreklo iz Indije i nisam našao nijedan. Ozbiljni ljudi uvek pričaju o Bogu, paklu i raju, o reinkarnaciji i filozofiji karme. Vicevi se tu nigde ne uklapaju! Kada sam počeo da držim javna predavanja na kojima sam govorio o meditaciji ponekad bih ispričao neki vic. Povremeno bi mi prišao neki đainski ili budistički monah, ili hindu propovednik, i rekli bi mi: „Tako ste divno govorili o meditaciji, ali zašto ste ispričali taj vic? On je sve uništio. Ljudi su počeli da se smeju. Samo što je priča počela da postaje ozbiljna, uspeli ste sve da uništite. Radili ste pola sata nešto da biste zadržali ozbiljnu atmosferu, a onda ste ispričali vic i sve ste upropastili! Zašto bi uopšte neko pričao viceve? Buda nikada nije pričao viceve, Krišna nikada nije pričao viceve.” Ja nisam ni Buda ni Krišna, i ne zanima me da budem ozbiljan. U stvari, baš zato što su ljudi postajali ozbiljni, ja sam morao da ispričam vic. Ja ne želim da bilo ko postane ozbiljan, ja želim da svi budu razigrani. I život mora da bude sve bliži i bliži smehu, a ne ozbiljnosti.” – Osho
Priloženo je par fotografija sa ACTovog festivala Slavimo Život u Puli. Ranije sam pisala o samim vežbama koje se izvode tokom radionice, te su neke u sedećem položaju, neke u stojećem (u pokretu) a neke u ležećem. Svaka vežbica ima cilj da stignete što dublje od centra Radosti, da vas vrati u sadašnji trenutak, da postanete prisutni i svesni, živi. 🙂
S ljubavlju,
Anisha.
