Koliko može biti suptilno to potvrđivanje koje tražimo od drugih. Nekad je tako prikriveno, tiho, dođe niotkuda i izazove neku nelagodu, neki osećaj nedovoljnosti, nevažnosti, nevrednosti. Neki osećaj nečega.. Naiđe misao i ako je na vreme ne prepoznamo, i ako je pothranimo energijom stvori se emocija u telu koja je sve samo nije pozitivna. Naravno, ako nju na vreme osvestimo, možemo da je otpustimo, ali ako se u njoj zadržimo, dodatno je energetski pothranimo upadamo u stanje, a stanje već može da potraje i tada je potrebno više napora da se iz istog izađe.
Potvrđivanje kroz kompliment, u današnje vreme kroz lajk, kroz neku lepu reč, ohrabrenje, a zapravo nam ništa od toga ne bi trebalo biti potrebno. Ako neko prepoznaje nas ili naš rad, to je u redu, ako ne prepoznaje i to je u redu. Ne mogu uvek svi istim očima doživeti ono što je ispred njih. Čak i kada dve osobe slušaju istu rečenicu, istu priču, svako je doživi na svoj način, i nekad doživljaj nema veze sa onim što je zaista izrečeno. I tako nastaju i greške tj. nesporazumi u komunikaciji.
I ako nema te potvrde, naročito ako nema od osobe ili osoba od kojih očekujemo može se dogoditi da se nađemo u stanju osećaja nedovoljnosti ili da je neko drugi bolji, lepši ili šta god u zavisnosti od teme i situacije. A zapravo niko nije bolji ni lošiji, svako je svoj, takav kakav jeste pa ko se s kim prepozna, prijateljski, poslovno, emotivno.
Vrlo je čest slučaj da roditelji ne poznaju decu koju su doneli na svet jer često ne poznaju ni sami sebe i ne prepoznaju njihove kvalitete posebno ako se razlikuju od roditeljskih, a deca pak često od roditelja traže upravo tu potvrdu, vrednovanje, podršku. Normalno, od koga će prvo i tražiti. Čak i kad odrastu, kad postanu veliki ljudi, negde ostanu gladni za tom potvrdom pa je traže od drugih ljudi. Kada se ne bi vezivali za druge ljude, njihova mišljenja, život bi bio lakši. Ne mislim ovde da ćemo ići i ubijati ljude i životinje i govoriti nije me briga za tuđe mišljenje, ili demolirati grad ili bilo koji ekstrem te vrste učiniti koji je na štetu drugih. „Po delima tvojim poznaće te.“ Gde ima nasilja bilo koje vrste, tu nema ljubavi, a ljubav je esencija našeg postojanja.
I šta raditi sa tim osećajem? Prosto ne pridavati mu značaj. Kad naiđe, kad ga osvestimo kažemo: Nije važno. I to će proći. I proći će i nije važno i tada je važno svesno prebaciti fokus na ono što volimo da radimo, što nas ispunjava, čini srećnim. Nekad to može biti samo tišina. Umiriti se, isposmatrati proces koji se dešava. Nije poželjno bežati od tog osećaja, zatrpavati ga pod tepih, prosto ga pustiti da nadođe, kao talas na vodi i pustiti ga da prođe. U toj tišini i nadolaze svi potrebni odgovori. Kroz vezivanje za vertikalu, kroz okretanje našem unutrašnjem biću, sve potvrde, sva podrška dolazi spontano. Jer ta Ljubav koja obitava u nama, u svakoj ćelijici, fotonu našeg postojanja je izvor sve kreacije, i kada je osvestimo, kada je probudimo, neće nam biti potrebna ni potvrda ni ljubav spolja. Drugi će biti dobrodošli da razmenjujemo ljubav, da je umnožavamo, da uživamo u zajedničkim interesovanjima, da putujemo jedni pored drugih u savršenoj razmeni ali ne i u zavezanosti.
Mir i radost svima i svetlost svetu.
S ljubavlju,
Sanya.
